Не дај се, Инес,
       Не дај се годинама,
       моја Инес, другачијим покретима и навикама,
       јер још ти је соба топла;
       пријатан распоред и ријетки предмети.
       Имала си више укуса од мене.
       Твоја соба дивота
       Газдарица ти је у болници.
       Увијек си се разликовала 
       по боји папира својих писама, по поклонима,
       пратила ме сљедећег јутра око девет до станице.
       И руши се зелени аутобус
       тјеран јесењим вјетром, као лист,
       низ једну београдску падину.
       У вечерњем сам одијелу и опкољен погледима.

       Не дај се, младости моја, не дај се, Инес.

       Дуго је припремано наше познанство
       и онда случајно уз врућу ракију,
       и са свега неколико реченица 
       лоше прикривена жеља.
       Твој начин госпође и образи сељанке.
       Простакушо и племкињо моја!
       Па твоје груди, кревет,
       и моја соба објешена у зраку као наранча,
       као наранчаста свјетиљка
       над зеленом и модром водом Загреба;
       Пролетерских бригада 39, код Грковић.
       Покисла улица од прозора даље
       и шум предвечерњих трамваја.
       Љепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва,
       употреба заједничке купаонице
       и молим Вас, ако ме тко тражи...

       Не дај се, Инес.

       Ево ме, устајем тек да окренем плочу.
       Да ли је то непристојно у оваквом часу
       Mozart, Requiem, Agnus Dei.
       Мени је ипак најдражи почетак.
       Располажем с још милијун њежних
       и безобразних података наше младости,
       која нас пред властитим очима вара
       и краде и напушта.

       Не дај се, Инес.

       Подери позивницу, откажи вечеру,
       превари мужа одлазећи да се почешљаш
       у неком бољем хотелу.
       Додирни ме испод стола кољеном,
       генерацијо моја, љубавнице.
       Знам да ће још бити младости, 
       али не више овакве; у просјеку 1938а.
       Ја нећу имати с ким остати млад,
       ако сви остарите,
       и та ће ми младост тешко пасти,
       а бит ће ипак да сте ви у праву,
       јер сам сам на овој обали
       коју сте напустили и предали безвољно,
       а поново почиње киша, као што већ киши
       у листопаду на отоцима.
       Море од олова и небо од борова.
       Удаљени гласови који се мијешају:
       глас мајке, пријатеља, кћери,
       љубавнице, брода, брата.
       На брзину покупљено рубље пред кишу,
       и нестало је свјетла с том бјелином.
       Још мало шетње уз море и готово;

       не дај се, Инес.